26. година од затварања логора „Силос“ у Тарчину

У организацији  Савеза логораша Републике Српске ( удружења из Братунца, Вишеграда и Источног Сарајева) и Удружења „Центар за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију - истина и правда“ из Источног Сарајева, организован је одлазак у Тарчин, општина Хаџићи (Федерација БиХ) пред објекат ратног муслиманског логора за Србе „Силос“.

Аутобус, који је организовало наше удружење, са члановима удружења из регије Бирач, кренуо је у 7 часова из Братунца.

Послије спајања са логорашима из Вишеграда, Рогатице и Источног Сарајева, уз максимално обезбјеђење Специјалне јединице МУП-а Федерације, аутобуси су максимално безбједно стигли пред порту цркве Светих апостола Петра и Павла на Осенику.

Парастос у храму за 24 убијена логораша служио је свештеник Дарко Даниловић.

Послије парастоса колона се упутила пред објекат логора „Силос“ у Тарчину.

На затвореној капији логора, црвене руже су положили бивши логораши овог логора, градоначелник Источног Сарајева са члановима управе, активисти ЦНИ, представници институција Републике Српске и изасланик српског члана Предсједништва БиХ.

На конференцији за медије изјаве су дали преживјели логораши.

У својој изјави предсједник нашег удружења говорио је о тортури кроз коју су пролазили логораши, о крицима који су се тих ноћи чули до пола насеља, о првим жртвама глади и батина.

Логор „Силос“ у Трачину у чијем саставу су били и логори ОШ „9.мај“ Пазарић и магацини касарне Крупа у Зовику.

Логор је основан званично 12. маја 1992 године од стране локалне муслиманске власти и трајао је до 27.01.1996 године, када је симболично затворен као и логор из Другог свјетског рата злогласни Аушвиц.

Осим ова три објекта, још неколико објеката су кориштени за привођење, премлаћивање и привремено затварање српског становништва : Друштвени дом Пазарић, Жељезничка станица Пазарић, бараке поред дома Пазарић, Друштвени дом Тарчин, управна зграда Шумарства у Тарчину, ОШ „Братство – јединство“ Тарчин, те неколико приватних кућа у Тарчину, кућа Селимовић Заима у Градцу...

Из ових логора логораши су одвођени у друге логоре :  „Хотел Игман“,  „Хотел "Мразише“ „Хотел Фамос“, логоре у Храсници ОШ „Алекса Шантић“ , подземне гараже Плавог небодера, логоре у Сарајеву „Виктор Бубањ“, Обданиште на Отоци, касарна „Маршал Тито“...

Кроз овај комплекс логора прошло је скоро сво српско мушко становништво од 14 до 82 године, колико су били стари најмлађи и најстарији логораши.

Група од једанаест српских жена, међу којима је била трудница до самог краја трудноће, пролазиле су пакао логора, а њих двије су дочекале затварање логора 1996 године.

У логору је уморено глађу, подлегло тортурама или убијено на принудним радовима на првим линијама фронта, 24 логораша. Нажалост многи су послије изласка  умирали од тешких последица боравка у логору.

За ове ратне злочине, уз велику подршку нашег удружења, Тужилаштво БиХ, одјел за ратне злочине покренуло је истрагу и 29.12.2011 године подигло оптужницу против осам одговорних лица.

На оптужници су се нашли:

• Мустафа Ђелиловић, предсједник Ратног предсједништва општине Хаџићи.
• Шериф Мешановић, један од управника логора.
• Бећир Хујић, управник логора Силос.
• Халид Човић, замјеник управника и једно вријеме управник логора.
• Незир Казић, командант 109 Брдске бригаде тзв Армије БиХ.
• Фадил Човић, начелник Станице јавне безбједности.
• Мирсад Шабић, командира полицијске станице Пазарић.
• Нермин Калембер, окаректерисан као најмонструознији стражар у логору.

Удружење је у истражном поступку тужиоцу уступило око 360 материјалних доказа, обезбједило адресе и контакте за потребне свједоке, пружило подршку свједоцима и стајало на располагању тужиоцу цијело вријеме процеса.

Процес је био маратонски, те је у току главног претреса саслушано 76 свједока и прочитано 16 записника (у међувремену умрли логораши), уведено је у судске списе 1482 материјална доказа.

Нажалост неки од логораша, ваљда мислећи да су све своје животне проблеме рјешили одласком у Аустралију или Америку, а заборављајући голготу и личну и колективну, одбили су да свједоче.

Удружење се заједно са Тужилаштвом борило за финансијска средства како би се омогућио видео линк са Аустралијом да би могли свједочити они који су то жељели, иако су могли искористити свој долазак у посјету фамилији и „преко реда“ свједочити у периоду од 2012 до 2018 године.

Пропустили су ту историјску прилику исписивање странице српског народа и Републике Српске.

У првостепеној пресуди ова група осуђена је на 58 година укупне казне. У поновљеном суђењу правоснажно су пресуђени ;

Фадил Човић на  8 година

Мирсад Шабић на  6 година

Незир Казић на 10 година

Бећир Хујић на 8 година

Халид Човић на 5 година

Нермин Калембер на 5 година

Чекајићи казну умро је Мустафа Ђелиловић, а у издвојеном суђењу због тешке болести Шериф Мешановић је осуђен на 6 година.

Укупна казна је 48 година .

Важно је истаћи да се упоредо са овим предметом радио и предмет Крстић и други, а који се односио на стријељање тројице логораша на Бутмиру од стране војног полицајца тзв Армије БиХ, Милана Крстића, Ранка Варагића и Славољуба Капетине.

Правоснажна пресуда за Дивјана и Газибару износи 12 година затвора.

На Кантоналном Тужилаштву у Сарајеву води се предмет за још 11 лица везано за логор, а надамо се и још неким предметима који треба да обухвате одређена лица за ратне злочине почињене на овим просторима.

Данас преживјели логораши који су остали у Републици Српској, окупљени у удружењима покушавају да по добијању пуноснажне пресуде, одрже сјећање и комеморације за жртве ових логора.

Послије овогодишње комеморације, већ се размишља о следећој години, нека дешавању су већ осмишљена, а надати се само заустављању ове пандемије и нормализацији живота, како би се несметано могло одржати сјећање на логор и логораше Силоса.