Хуманост бивших логораша - споменик Нади Томић

Данас је на градском гробљу у Власеници освјештан споменик Нади Томић који су подигли њени сапатници из Удружења логораша регије Бирач.

У септембру мјесецу покренута је иницијатива да се гробно мјесто упокојене Наде, очисти од корова и подигне надгробни споменик. Иницијативу су покренули потпредсједник удружења Миро Дабић и члан Предсједништва удружења Мирослав Пајић. Предсједник удружења Винко Лале је прихватио идеју и обавезу организације прикупљања средстава путем добровољних прилога, с обзиром да законски удружење неможе финансирати овакву активност.

За само пар дана прикупљена су потребна финансијска средства, а активности око израде споменика преузели су Дабић и Пајић.

Подсјећамо да је Нада Томић рођена 5. маја 1946 године у сарајевском насељу Вогошћа, гдје је живјела до избијања ратних сукоба у БиХ.

Нада је заједно са Бориславом Хераком и Сретком Дамјановићем, при одласку на Илиџу из Вогошће, грешком прешла линију разграничења у насељу Бријешће и допала у руке припадника тзв. Армије БиХ.

Нада је прошла кроз неколико логора у Сарајеву и тортуре кроз које је прошла могу осмислити само болесни умови, монструми у људском облику, злочинци који су одлучивали о животу и смрти Срба у Сарајеву.

Послије Централног затвора, логора Виктор Бубањ, слиједило је суђење. Нади судија нуди нагодбу, да јавно изнесе признање о почињеним злочинима које би јој судија написао, а да ће у замјену добити стан и посао у Сарајеву. Хероина је то одбила и због тога је покозна који пут премлаћена, а потом осуђена на три године затвора за измишљене злочине, док су Дамјановић и Херак осуђени на неколике смртне казне. Нажалост судија који је нудио Нади срамну  нагодбу и данас ради као судија Суда БиХ и од формирања суда до данас „дијели правду“ ратним злочинцима Србима и ослобађа ратне хероје муслимане.

Након двије и по године проведене у затвору (логору) тадашњи УНПРОФОР је пребацује на скривено мјесто у граду, а одатле након извјесног времена у дио Сарајева под српском контролом.

Од последица туче и тортуре кроз коју је пролазила, њено здраствено стање се погоршало и она се упокојила 2018 године у колективном центру у Власеници.

За вријеме њене болести, њеног лијечења, удружење је помагало скромно колико је било у могућности, али за њу је у тим данима била највећа подршка разговор са предсједником Лалом, који је знао трајати  док се неби заморила.

Овом приликом захваљујемо се свим нашим члановима из Братунца, Сребренице и Власенице, пријатељима удружења на добровољним прилозима и на подршци овој хуманој активности. Хвала начелнику Општине Власеница на разумјевању и подршци коју пружа удружењу у нашем раду.

Најважније у свему је хуманост и осјећај  солидарности људи који су прошли пакао муслиманских логора и како рече Лале – Поносан сам данас на ове људе које представљам, на чијем сам челу, имати овакво чланство, овакве пријатеље највеће је богатство !