Приче из сарајевских логора
Братунац, 11.02.2021 године
СРНА припрема серијал казивања прича из сарајевских казамата. Овом приликом гост удружења је био дописник СРНА-е, господин Миро Пејић. Своје приче говорили су Љубица Шаренац и Винко Лале.
Предсједник удружења Винко Лале говорио је о својој голготи у логору Силос у Тарчину. Силос је један од најзлогласнијих логора за Србе у последњем рату, гдје је комплетно мушко становништво дијела општине Хаџићи под муслиманском контролом, било затворено. Ту је затворено и 11. жена, од којих су двије Радојка Пандуревић и Босиљка Алексић провеле цијели рат, пуне четири године.
Лале је говорио о глади и жеђи која је харала логором, нехигијеном, премлаћивању људи, пријетњама стријељањем ...
Говорио је о о најтежим данима када су сапатници умирали од глади, па болести, на крају гинули као живи штит или радна снага на првим борбеним линијама или стријељани зато што су Срби. Црна књига смрти зауставила се на броју 24,. Кроз своју исповијест из Силоса, покушао је објаснити све страхоте кроз који су пролазили бивши логораши. Само постојање логора од 12. маја 1992 године до 27. јануара 1996 године, показује сву мржњу која је у то вријеме била испољена према Србимна од њихових комшија, а сам датум распуштања логора који се поклапа са распуштањем Аушвица, сам говори све.
Напомињемо да је 8 лица одговорних за овај злочин у Првостепеној пресуди осуђено на укупно 60 година затвора, а да у овој години очекујемо Другостепену пресуду по жалби и одбране и Тужилаштва.
Љубица Шаренац је своје казивање започела из села Локве гдје је живјела са породицом, првим провокацијама комшија муслимана, увредама, пријетњама...
Убрзо је почело пуцање по кућним прозорима, псовање мајке четничке, а онда се одлучила на бјежање у оближњу шуму са малољетном дјецом и неколико жена са дјецом. Група је бројала њих 14-ро.
Цијели да и ноћ су бјежали незнајући куда иду, жељели су сједне стране побјећи што даље од злотвора, а са друге нада да ће се домоћо слободне територије Илиџе или Хаџића.
Њихова несрећа је била да их у шумама Игмана заробе муслимански војници и проведу у Храсницу. Затворени су у логор за Србе у ОШ „Алекса Шантић“.
Иако осјећа огромне последице боравка у логору, Љубица је успјела да своју причу исприча до краја. Говорила је о увредама, пријетњама, псовкама, провокацијама од стране муслиманских војника, о Србину коме су поломили руке и таквог га увели у њихову просторију, о језивим крицима људи који су у том објекту тучени и убијани.
На крају о размјени и спајању породице.