Поводом 25 година од затварања логора Силос

Братунац 26.01.2021 године

27 јануара на Савиндан навршава се 25 година од затварања злогласног  муслиманског логора „Силос“ у Тарчину, Логор за Србе који је формиран 14 маја 1992 године а затворен  27.јануара.1996 године трајао је дуже од самог рата у Босни и Херцеговини, трајао је 1334 дана.

На тај дан ослобођен је и затворен злогласни нацистички логор Аушвиц.

 

На дијелу територије општине Хаџићи, Тарчин, Пазарић са околним селима, који су држале под својом контролом муслиманске снаге, почетком рата живјело је око 8% српског живља.Већ по избијању сукоба и затварања комуникација барикадама, почетком маја, престала је свака могућност изласка из те територије. Муслимани формирају Кризни штаб, који ће за кратко вријеме прећи у Ратно предсједништво општине Хаџићи.

Муслиманске снаге нападају магацине ЈНА Крупа у насељу Зовик и касарну Жуновница, заробљавају војнике. То је прва група која ће и званично по затварању у логор Силос, отворити страшну и крваву причу о голготи, мучењима, умирању...

Доношењем „Одлуке  о изолацији српског становништва“ 14.маја 1992 године, и забраном сваког кретања истом изван дворишта својих кућа, муслиманско Ратно предсједништво, отворило је „лов“ на Србе.Друштвени дом у Тарчину.

Падом српског села Брадина крајем маја и спајањем муслиманских снага Пазарића и Тарчина са снагама из Коњица, створило је невиђену еуфорију код муслиманског становништва.

То је био почетак голготе, невиђеног страдања, понижавања и злостављања српског народа на овом простору. Уз логор „Силос“ у Тарчину формира се и логор у ОШ „9 мај“ у Пазарићу, а пар мјесеци после формира се и трећи логор у магацинима касарне Крупа у Зовику.

Касарна Крупа у Зовику. ОШ "9 мај" у Пазарићу. Друштвени дом у Пазарићу.Редали су се јадан за другим „напади“ на српска села, пуцање, рањавање цивила,  палење кућа, помоћних објеката, пљачка вриједније имовине, аутомобила, машина, механизације ...

Хапшења Срба, најчешће уз понижавања, вријеђања, премлаћивање пред породицама од стране припадника муслимнске полиције и војске, била су свакодневна. Србе приводе у Домове културе у Тарчин и Пазарић, зграду Шумарства, ОШ „Братство-јединство“ у Тарчину, а после „ислеђивања“ и полицијске „обраде“ одводе их у формиране логоре.

Управа Шумарства у Тарчину. ОШ "Братство-јединство" у Тарчину.

Старије Србе све подсјећа на нека прошла времена и интернације у Добој и Јасеновац.

Српске породице су од појединих муслимана, који су се и сами згражавали, од поступака своје власти, чули по неку штуру информацију о страшним тортурама над заробљеним Србима, о језивим крицима који се могу чути иза зидова злогласног „Силоса“.

Моме хапшењу, предходило је неколико упада наоружаних муслимана у кућу, претреси, вријеђање, пријетње. Тражили су наводно радио-станицу, а проналазили ракију, новац, накит ...

Приликом мог привођења у „Силос“, један од стражара шиптар Азир ми је отео кутију цигарета, а на мој протест ударио ме кундаком пушке у ребра. То је била улазница у пакао. Полицијски службеник Салко Госто, који ме тада саслушавао обећао је да ће трећина нас Срба у логору бити послата на робију у Зеницу, трећина ће бити убијена, а трећину ће оставити да њихова дјеца имају слуге, као за вријеме турског вакта. Било је ту још толико вулгарних изречених пријетњи да их је тешко и поновити. 

Једна од ћелија логора Силос.

Ту вече, нас двојицу, мене и Спасоју Ковачевића, затварају  у потпуном мраку у просторију у којој осјетимо воду, отприлике до врха патика. Цијелу ноћ смо морали стајати у ставу мирно у тој води, а то је негдје изнад нас провјеравао исти онај Азир који ме ударио. Ту смо остали два дана без воде и хране, а тек трећи дан нам дају по једну шниту хљеба. Трећи дан нас затварају у ћелију у којој је било 30-ак Срба затворених раније. Од „намјештаја“ у ћелији је била канта од поликолора и метална конзерва од муниције пуне фекалија. Невјероватан смрад се ширио по ћелији. Људи су изгледали аветињски, рашчупани, необријани, изгладњели. На некима су се видјели трагови крви од туча које су преживјели.

Стазе изнад ћелија.

Убрзо је у логору било затворено сво мушко становништво, најмлађи је имао 14 година, дјечак Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац, сенилни и слијепи старац имао је 82 године.

Незванично у то вријеме у логору је било нешто преко 500 затвореника, а у Пазарићу око 140 и Крупи 150.

Силос је био грађевина која је грађена за складиштење жита и чиниле су га бетонске ћелије дужине 10, ширине 5 и висине 5 метара. У таквој ћелији у којој сам ја био било је затворено 36 људи на 50 квадратних метара.

Дневно смо добијали једну шниту хљеба и једну флашу воде од 2 литра на цијелу ћелију. Убрзо смо сви од глади преполовили килажу, а прва жртва глади био је Петко Крстић. Умро је тражећи комад хљеба.

Упадање стражара, пустање њихових војника нама непознатих, туче, пријетње, испаљивање рафала изнад ћелија...само су неке од тортура које смо преживљавали. У неким ћелијама зидови су били црвени од крви, а на поду су биле барице од крви.

Једна мука никада не иде сама, на нашу несрећу у љето је завладала дезинтерија. За наше изгладњеле и исцрпљене организме то је био пакао који се не може описати. Због огромног смрада нико од стражара није улазио унутра.

Послије Петка, умиру Обрен Капетина и Васо Шаренац, Богдан Вујовић...

Логораши из ових логора вођени су на принудне радове на линије разграничења, а у неколико група је одвођено кроз фамозни тунел унутар Сарајева. Нажалост многи логораши су убијени, а неки и тешко рањени. Црна листа смрти логораша се попунила са 28 имена.

Хотел "Мразиште" на Игману. Хотел "Фамос" на Игману.

За сва звјерства почињена у логорима Пазарића и Тарчина од стране својих комшија, годинама послије рата, чланови удружења водили су своју борбу за правду.

Тужилац Тужилаштва БиХ, Маријан Погачник је заједно са тимом удружења, на чијем челу сам били ја и покојни Спасоје Ковачевић, радио на прикупљању доказа, узимању изјава и на крају подизања оптужнице 29.12.2011 године против :

 

-Ђелиловић Мустафа, предсједник Кризног штаба касније Ратног  предсједништва општине Хаџићи.

- Човић Фадил, начелник Станице јавне безбиједности Хаџићи.

- Шабић Мирсад, командир Станице полиције Пазарић.

- Казић Незир, командант 109 Брдске бригаде А Р БиХ

- Хујић Бећир, управник логора Силос

- Човић Халид, замјеник управника и управник логора Силос

- Мешановић Шериф, управник логора Крупа

- Калембер Нермин, стражар у логору Силос

Првостепена пресуда је изречена 05.07.2018 године, након 7 година дугог процеса. Цијело вријеме моја сарадња са поступајућим тужиоцем Зорицом Ђурђевић је била на невјероватно високом нивоу. Трудио сам се да јој будем доступан увијек за сваку информацију и провјеру.

Ова група осуђена је на укупно 60 година затвора.

Незадовољство пресудом пред Судом БиХ.

Незадовољни пресудом жалбе Апелационом вијећу Суда БиХ уложила је и одбрана и Тужилац.

Због правила прописаних због актуелне пандемије нажалост коначну пресуду нисмо дочекали у новембру прошле године, када смо је реално очекивали, јер је због броја учесника у судници процес обустављен од 16.03.2020 године.

Оно што мене и моје сапатнике радује је последња вијест да се процес наставља на дан затварања логора. Надамо се да у овом има и неке симболике.

Надамо се да ће Суд БиХ донијети правичну пресуду и да ће се деценијски дуг процес завршити у корист жртава. Да ћемо коначно дочекати неку врсту састифакције и ми преживјели бивши логораши и породице оних логораша који су убијени или умрли до сада.

Наше активности нису и неће престати  изрицањем пресуде овој групи злочинаца, јер нису они једини одговорни, превише је починилаца и извршилаца који су на слободи.

Правда чека и на њих !

Нажалост и после преживљеног зла, и после свих голгота које смо преживјели, и после смрти сапатника, неки појединци су покушали остварити личне бенифите, нападајући све честите људе који су се заједно са мном и са тужиоцем борили  и још увијек боре за доказивање истине о нашој голготи и који на најчаснији начин исписују страницу истине историје српског народа и Републике Српске.

Можда о њима јавно проговоримо када се процес заврши, а дотле им желим свако добро и миран сан ако га имају.

Братунац 26.01.2021 године.

                                                                                        Предсједник удружења логораша регије Бирач

Винко Лале